Књига Живот се брани истином садржи транскрипт мог сведочења пред Хашким трибуналом, као ратног команданта Зворничке бригаде, која је током рата два пута одликована. Сведочење је трајало 22 радна дана, а односило се, не само на догађаје из јула месеца 1995. у Сребреници и Жепи, него и на целокупне ратне догађаје у Подрињу.

Ради целовитости, књига садржи предговор као предворје транскрипта, у коме се говори о људским судбинама и животним дилемама у једном тешком времену, о људској доброти и људској злоби.

Поговор у књизи представља војну експертизу ангажовања снага Дринског корпуса ВРС и Зворничке бригаде у операцијама Сребреница и Жепа у јулу 1995. године, познатим под именом Криваја 95 и Ступчаница 95. Експертиза садржи мноштво докумената који говоре сами за себе. Сличним темама се бави и књига Рат у БиХ и стварање ВРС, само у много ширем обиму и са фокусом на процесима од Скупштинске декларације српског народа у БиХ па до конституције Републике Српске. У књизи су обрађени узроци и аспекти рата у БиХ; затим питање како су и зашто су Срби у БиХ били принуђени да формирају своју Републику и своју Војску; те основна социолошка обележја ВРС. Обе ове књиге данас могу послужити као аргументовани садржаји у одбрани РС, њене историјске позиције, која се тумачи на различите начине у настојањима да се оспори, умањи или докине њена уставно-правна позиција у оквиру дејтонске БиХ. У књигама се налазе садржаји који оснажују државотворну и уставно-правну позицију РС данас. Наиме, у књигама је реч, пре свега, о РС и њеној Војсци.

Уводно обраћање Миленка Јевђевића:

Поштoвани посјетиоци, даме и господо,

Добро вам вече и добро дошли на промоцију двије књиге које је у свом стваралачком опусу написао генерал Винко Пандуревић. Организатори ове промоције су СПКД „Просвјета“ Бања Лука, БОРС и, као домаћин догађаја, КЦ Бански двор. О књигама ће говорити мр историје Жељко Вујадиновић и генерал Миломир Савчић, ратни командант „Заштитиног пука“, елитне јединице ВРС, некадашњи члан Генералштаба ВРС, данас предсједник Борачке организације РС. Наравно, имаћете прилику да чујете и аутора ових књига, генерала Винка Пандуревића, па се користим приликом да вас ближе упознам с њим, како бисте могли усмјерити зрак сопствене слутње о оном што би он могао да пише.

Винко Пандуревић рођен је 1959. године у с. Јасик, општина Соколац. Основну школу завршио је у селима Ћаварине и Соколовићи, а гимназију у Сокоцу. Војну академију копнене војске завршио је 1982. године и као потпоручник упућен на дужност у гарнизон Љубљана. Магистрирао је на Факултету за социологију политичке науке и новинарство Универзитета у Љубљани 1989. године и стекао звање магистра социолошких наука. Школу Националне одбране завршио је 1998. године. Исте године постао је доктор социолошких наука на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву. Све школе завршио је одличним успјехом.

Као припадник ЈНА учествовао је у оружаним сукобима на подручју Словеније, дубровачког ратишта и Западне Славоније. Након повлачења ЈНА из БиХ добровољно се јавио у ВРС и обављао низ дужности: од команданта бригаде до замјеника начелника Генералштаба ВРС. Учествовао је готово на свим ратиштима Републике Српске. Рањаван. У току рата три пута је ванредно унапређиван у виши чин. Под његовом командом Зворничка бригада је два пута проглашавана најбољом у Дринском корпусу и одликована медаљом „Петра Мркоњића“.

У чин генерал-мајора ВРС унапређен је у јуну 1997. године.

Пензионисан је 2002. године.

Винко Пандуревић је oбјавио више књига и стручних радова. Међу њима су и књиге које вечерас представљамо: Рат у БиХ и стварање ВРС и Живот се брани истином. Оно што овим књигама даје посебну важност јесте чињеница што су у њих уткани, с једне стране, научни поглед на рат у БиХ и стварање ВРС, а с друге стране, истина о времену и догађајима како их је видио генерал Пандуревић док је командовао својом бригадом у операцијама за ослобађање Сребренице и Жепе.

И не само то, у једној од ових књига садржана је истина о његовој одсудној одбрани у неким другим рововима. Наиме, тужилаштво Хашког трибунала оптужило га је за планирање, подстицање, наређивање, чињење и на други начин помагање и подржавање кривичних дјела геноцида, удруживања ради вршења геноцида, истребљивања, убиства, прогона, присилног премјештања и депортације. Тужилаштво је жељело да покаже како је В. Пандуревић био учесник злочиначког подухвата погубљења по кратком поступку и покопавања војно способних мушкараца, босанских Муслимана из Сребренице и дио удруженог злочиначког подухвата присилног премјештања и депортације становништва Сребренице и Жепе.

Након што се добровољно јавио надлежним органима Републике Србије, В. Пандуревић је 23. марта 2005. године авионом српске владе пребачен у Ротердам, а потом у притворску јединицу Хашког трибунала, у којој је провео 10 година и 20 дана. Током суђења држао се достојанствено, свједочећи сам себи и борећи се истином.

Суд га је ослободио најстрашнијих оптужби: за геноцид, за удруживање ради вршења геноцида, за истребљење, депортацију. Ипак, осуђен је на 13 година затвора.

Себи дајем за право да у представљању В. Пандуревића кажем још неколико ријечи.

Као његов ратни саборац и официр на командним дужностима у Дринском корпусу ВРС, могу вјеродостојно потврдити да је В. Пандуревић био оно најбоље што је српски род имао на располагању у потоњем ратном ковитлацу. Од романијског дјечака постао је генерал и доктор наука. У свему што се поштује и оцјењује био је одличан и међу најбољима. Без оклијевања је прихватио одговорну улогу команданта у прљавом сукобу и изашао из њега чистог шињела.

Он је у прољеће 93, не чекајући одобрење претпостављеног, наредио прекид паљбе када се са својом јединицом уклинио у борбени распоред непријатеља и довео га у безнадежан положај, стављајући на нишан раскрсницу путева у Устипрачи, и тако блокирао његово извлачење из правца Вишеграда ка Горажду. Урадио је то на молбу команданта муслиманских снага, Ахмета Сејдића, који га је позвао путем радио-везе, а своју молбу правдао тврдњом да се међу муслиманском војском, која се повлачи, налазе и цивили.

Лично сам био судионик тог догађаја и својим ушима сам чуо када га Винко пита: Како ћу знати када је завршено ваше повлачење? – а овај му одговора: Ја ћу се налазити на зачељу колоне, у плавом мерцедесу. Наравно, Винко је једним рафалом из праге, или једним тенковским зрном могао да разнесе тај плави мерцедес и свако друго возило из непријатељске колоне. А он се одлучио да их пропусти без опаљеног метка!

Замислите такву одлуку једног српског команданта у лавинама оптужби које се деценијама сваљују на српског војника! А Винко Пандуревић је овако поступио само 8 мјесеци након што је јединица тог истог Ахмета Сејдића направила масакр над колоном српских цивила у селу Кукавице, надомак Рогатице, након што су били принуђени да се иселе из Горажда.

В. Пандуревић је на сличан начин поступио и 95. године, када је у систему одбране Зворничке бригаде, којом је командовао, отворио коридор да пропусти колону муслимаснке 28. дивизије из Сребренице, која се извлачила из окружења и пробијала према Тузли. Имао је све дозволе ратног права и војничку логику да наоружаног непријатеља, који је разбијен и који одбија да се преда, уништи до краја. А он је својим милосрдним поступком мислио на част свог народа. На томе му је чак одато признање и од суда у Хагу. У пресуди Претресног вијећа налази се мишљење судије Квона, који каже: Пандуревићева одлука да, супротно наређењима својих претпостављених, отвори коридор у Баљковици и тако омогући пролаз колоне, спасила је животе хиљадама босанских Муслимана. Чак и у нормалним околностима борбених дејстава, такав би се поступак сматрао необичним. Међутим, тај Пандуревићев поступак је у овом случају још значајнији, с обзиром на околности које су преовладале у то вријеме. По мом мишљењу, тај Пандуревићев поступак је за сваку похвалу.

Након 20 година од сребреничке трагедије и страшног злочина, овај гест српског официра је сведен на маргину и бачен у запећак. Не прича се о томе јер квари стереотип да су сви Срби злочинци, и како било ко од њих може бити другачији, поготово у рату.

СПКД „Просвјета“ и БОРС о томе не ћуте. Наша је мисија да промовишемо добра дјела наших сународника. На исти начин се гнушамо и изопштавамо из достојанства, части и културе српског народа сваког ко је починио какво лоше дјело. То се посебно односи на злочине према недужнима и немоћнима.

У коначници, другујемо с мишљу да нам је истина у расвјетљавању историјских догађаја потребна као лијек – да као народ просијемо своје грешке и своје величине, па да онда јасније видимо куда ћемо и како ћемо даље.

Истином се најбоље и најчасније гради и брани живот, како је то у наслову своје књиге написао српски генерал Винко Пандуревић.