DSC06925У организацији СПКД „Просвјета“ Бања Лука дана 28.12.2013. године уприличена је промоција књиге пјесама „Сто једанаест“, књижевника Зорана Костића. О његовој најновијој књизи говорио је књижевник Мирко Вуковић.

Зоран Костић је рођен 1948. године на Цетињу, гимназију је похађао у Никшићу и Крушевцу, а Филолошки факултет у Београду. Осим поезије, драма и филсмких сценарија пише прозу, публицистику и есеје. Преводи са руског и пољског језика, а његово стваралаштво превођено је на 18 свјетских језика. Члан је Удружења књижевника Србије, Савеза писаца Русије, Удружења књижевника Републике Српске и СПКД „Просвјета“ Бања Лука.

Добитник је сљедећих књижевних награда: Лаза Костић, Вито Николић, Пјесник – свједок времена, Станко Ракита, Златна значка КПЗ Србије, Видовданска повеља, Шушњар, Златни витез у Москви, престижна награда Бранко Ћопић САНУ и бројне друге.

Зоран Костић је значајан српски пјесник овог времена. Његово пјевање је јединствено. Може и не потписати пјесму, знаћете ко је аутор.

 

У наставку можете прочитати критичарски осврт књижевника Мирка Вуковића.

 

ЈЕДАН – ЈЕДАН – ЈЕДАН

(Слово на промоцији књиге „Сто једанаест“, Зорана Костића)

     На самом почетку бих хтио да вас подсјетим на ону толико знану, одвећ опричавану, анегдоту или књижевну доскочицу коју је поводом Шантића изрекао велики Богдан Поповић. Поповић је, наиме, рекао како „постоји много пјесника које би радије читао, али је мало оних са којима би се радије дружио“.

     Ја сам вечерас, ван сваке сумње, у много повољнијој и много захвалнијој позицији, јер могу да кажем како у нашем књижевном миљеу и окружењу не постоји пјесник са којим бих се радије дружио, али ни којега бих радије читао него што је то Зоран Костић.

     Најбоља потврда да говорим искрено и без куртоазије јесте чињеница да ме је Зоран прекјуче назвао и питао да ли бих већ прекосјутра говорио о његовој књизи (дакле: дао ми је више него кратак период за припрему – од свега једног дана) и да сам му ја без предомишљања одговорио да прихватам – са задовољством. Сам Зоран је у том разговору рекао: „Зовем те јер знам да се не мораш припремати, толико познајеш мој опус да ти припрема и није потребна. Говори из главе.“ Управо то и чиним, уз овај мали подсјетник у виду неколико кључних теза које имају задатак да излагање одрже на окупу и дају му неопходну кохеренцију.

     Вечерас, дакле, представљамо књигу изабраних пјесама Зорана Костића „Сто једанаест“.

     Сваки озбиљан пјесник кад-тад пожели да објави једну овакву књигу. И то је ствар порпуно прагматске природе. Онај ко често наступа и често има прилику да говори своју поезију, напросто пожели да избјегне компликације које доноси читање из неколико књига, испревијане странице, тзв. псеће уши уврх страница и све томе слично, све налико томе. Да оголимо ствар до чистог факта: аутор је овдје, напросто, сабрао оне своје пјесме које најчешће говори на наступима.

     У Костићевој биографији на крају овог избора можете прочитати како је више од сто двадесет његових пјесама уврштено у различите антологије. Чини се да је Костић према себи био донекле строжији од многобројних антологичара. Испало је да их овдје на броју има сто једанаест. Пјесама, дакако!

     И то би било потпуно, једноставно објашњење наслова ове књиге који, морате признати, напросто вапи да буде тумачен и разматран. Ријеч је, овдје, о бескрајно срећно или бескрајно вјешто изабраном наслову („senonevero, ebentrovato) који собом носи магнетску привлачност. То је лијепи вербални илузионизам: чак и када знате да се иза њега не крије ништа више од простог збира, не можете да повјерујете у то до краја.

     Ја бих, лично, био срећнији да је наслов НУМЕРИЧКЕ природе, а не „словни“ – какав јесте, што ће рећи да бих волио да на корицама стоје три јединице умјесто ове двије ријечи. Држим да би то било много ефектније, а да би овај малочас поменути магнетизам био утростручен и задобио центрипетално-усисну снагу.

     Но, свеједно – можда је драж и „љепота игре“ то што и док читате слова видите број, видите, напросто, три јединице; ваша је запретана подсвијест распирена и исијава, еманира.

     Ја сам склон ликовности, бавим се и ликовном умјетношћу, и размишљам визуелно, у сликама. Те три заоштрене цифре, те три јединице неодољиво ме асоцирају на вршке каквих остију или, још боље, на три вршка стријела:

                                                   111

    

     Ова ме асоцијација, надаље, води у дубоку историју књижевности и ону општепознату индијску, мислим, поучну причу која је кроз вријеме доживјела безброј метаморфоза у иним свјетским литературама, а која говори о мудром оцу и три његова несложна сина.

     Да би им што очевидније показао какви јесу и кави, заправо, могу бити, окупио их је и дао им сваком по стријелу рекавши да је рукама сломе, ако могу. Урадили су то, наравно, без већег напора – сва тројица. Отац је потом узео три стријеле, спојио их у сноп и дао једном по једном сину да покуша да их одједном сломи.

     Претпостављате – ни један није успио у томе.

     Некако тако и размишљам о овој књизи – она изгледа као један добар, поуздан и чврст свежањ стријела (које, мора се додати, непогрешиво досежу циљ); она дјелује компактно, такорећи – несаломиво!

     Она је, заправо, оно што би језиком поп културе било означено као „Ultimate kolection“ илити „Ultimate hits“. Знате: када узмете CD –„ултимативну колекцију“ Битлса, на њему неизоставно мора бити мјеста за пјесме попут „Help“, „Yesterday“, „Get Back“, „Hey Jude“, „Love Me Do“, Let It Be“ или „All You Need Is Love“.

     У овој „ултимативној колекцији“ Зорана Костића морао се наћи „Новински оглас“, морао се наћи један „Кућни пламен“, потом пјесме као што су „Душанова виљушка“, „Крсни словени“, „Косовски бој“, „Уступање огњишта“, „Вожд и ми“, „Небеско коначиште“, „Дух Јасеновца“, „Српска тужбалица“...њих, дакле, стотину једанаест.

     Стотину једанаест (111).

     Могао бих, свакако, и да зађем дубље, у сверу нумеричке херменеутике и да се позабавим симболиком бројева. Могао бих вас навести на размишљање о томе како број један симболизује ПРВОГ, ПОКРЕТАЧА или – ТВОРЦА. Потом бих вас могао навести да промишљате о утројености те три јединице, о тријади, о томе да је три број који симболише савршеност, ред и свеукупност. То би нас, без сумње, довело до лијепих конклузија и неких финих паралела. Међутим, то би нас неизоставно одвело и у хладни засјенак мистичног или ониричног, што ми никако није намјера.

     Касније ћу се вратити овој симболици бројева још неколико пута, а сада бих истакао неке најбитније чињенице везане за Зорана Костића као аутора и за његов цјелокупни пјеснички опус, јер сама природа ове књиге која јесте својеврсан пресјек Костићевог тридесетогодишњег, безмало, пјевања (или би прикладније било рећи – четрдесетогодишњег, јер су Зоранове ране књиге објављиване са десет година „закашњења“ у односу на вријеме када су пјесме настајале) налаже да се овдје и сада говори управо на тај начин.

     Нужно је, дакле, начинити, пресјек.

     Ту вивисекцију бих започео једном „кроки анализом“ овдје уврштене пјесме „Истрага“. Она гласи овако:

„Послије апса очевог, тек мало

од мноштва оста: зидно огледало,

чивилук, дубак, дјечији креветац,

шпорет „Слобода“, зелени креденац,

шифоњер, астал, пар старих столица

и шест великих, букових полица

тешког костура од библиотеке

гдје су остале књиге само неке,

њих седам-осам, од више хиљада:

„Злочин и казна“, „Хамлет“, „Илијада“,

„Фауст“, „Дон Кихот“, „Тихи Дон“, „Рад“, „Мати“

и (зашто, само истрага ће знати,

остави роду кажњеника мрског) –

још Његошево „Огледало Србско“.

     Пјесму твори седам (језик хоће да каже и ово, ма колико се ја опирао: седам је број савршенства) дакле – седам дистиха кроз које нам је пјесник једноставно и убједљиво испричао епизоду из свога дјетињства: након очевог утамничења и одвођења у логор у Билећи, од породичног богатства, илити – иметка остало је тек нешто мало ствари. Пјесник надаље нуди малу пјесничку инвентуру: зидно огледало, чивилук, дубак и све тако редом до скромног списка преосталих књига из очеве пређе велике библиотеке.

     Рекло би се – тачан, прецизан и једноставан попис, но то га никако не чини умјетнички релевантним; умјетнички релевантним га чини Костићева унутрашња умјетничка конституција, његова моћ да прост, маргинални факт преобрази и узнесе у сверу артефакта, у сверу умјетничког – еминентног.

     Допустите ми ову личну дигресију: моја супруга је магистар ликовних наука који, стицајем околности ради као новинар у култури; синоћ је била на два културна догађаја од којих је први био помпезна изложба једног младог, хваљеног аутора, а други промоција књиге о последњим Романовима на којој је говорио Зоран. Кад дође кући она обично са мном подијели своје утиске и синоћ ми је рекла дословно ово: „Знаш, док је кум Зоњо говорио тамо сетила сам се оног што си рекао за њега – да је он истински умјетник. Он то, заиста, јесте: знаш, гледаш ту изложбу, сву ту помпу и фанфаре, а ни реч тамо није проговорена о естетском о уметничкој суштини тог дела...тамо није било ничега уметничког; а овамо Зоран говори о нечијој књизи и то не белетристичкој, него новинарској, публицистичкој и сво време одржава ту естетску тензију, не дозвољава да температура падне и да се скрене са онога што је једино, уствари, битно.“

     Да се вратим на започето, Костић – као бриљантан пјесник, као истински умјетник – смислено распоређује своју инвентуру. Обратимо пажњу на почетни и завршни дистих пјесме.

     У почетном пјесник инвентурише ЗИДНО ОГЛЕДАЛО, а у завршној „ОГЛЕДАЛО СРБСКО“. На почетку, дакле, имамо физичко, материјално огледало, предмет, а на крају књигу, духовно, метафизичко огледало, и то не ма које, већ – Огледало србско“.

     Затим погледајте ову лијепу финесу: Костић користи инверзију како би још боље истакао метафорички слој своје пјесме: у првом дистиху на прво мјесто ставља придјев, а на друго именицу – ЗИДНО...ОГЛЕДАЛО; у завршном дистиху начињена је инверзија па је именица на првом, а придјев на другом мјесту: ОГЛЕДАЛО...СРБСКО. Дакле – придјев СРПСКО је снажно истакнут.

     Затим, још једна суптилна финеса: попис заоставштине тече у непрекинутом низу све до предзадњег дистиха у коме пјесник ниже називе књига:

„Фауст“, „Дон Кихот“, „Тихи Дон“, „Рад“, „Мати“

и...“ –

а онда у инвентуру умеће коментар и то тако што га интерпункцијски додатно наглашава стављајући га у заграду:

„...(зашто, само истрага ће знати,

остави роду кажњеника мрског)“ –

ту се заграда затвара и, да се сликовито изразим, на слободи оставља један једини стих који крије поенту:

„...још Његошево „Огледало Србско“.

     Поновићу још једном, придјев СРБСКО је стављен на сами крај пјесме и тиме додатно истакнут.

     Ова је пјесма, чини ми се, парадигма Костићевог пјесништва и његовог пута сазријевања – личног и умјетничког. То је пут сваког истинског умјетника; пут од ега ка јаству – како би психоанализа и Јунгова доктрина рекле. Дакле пут од зидног до огледала српског, уздизање или подвизавање, вертикално кретање од земаљског ка узвишеном, од материјалног ка духовном, пут од ЛИЧНОГ ка ОПШТЕМ.

     Пут од оне ЈЕДИНИЦЕ (као симбола ПОКРЕТАЧА нечега или ПРВОГ) до оне ТРИ ЈЕДИНИЦЕ, ТРОЈКЕ (као симбола САВРШЕНСТВА, РЕДА и СВЕУКУПНОСТИ).

     У том и таквом се огледалу огледао пјесник Зоран Костић.

     Када се 1984.године огласио својом првом књигом наслова „Првине“, а потом још интензивније и очевидније у другој књизи наслова „Делта оца“ – Костић се огледа у оном земаљском, зидном, очевом, личном огледалу. Ријеч је о пјесничким књигама у којима се аутор бави опсесивном темом свога живота и свога дјетињства – очевим застрањењем у русофилству и информбироовском голготом коју ће преживјети. Дакле – трауматично, дјетиње искуство које дозријева у поезију која је намах бацила оштро свјетло на њенога аутора и , такорећи, га на велика врата увела у српску литературу.

     Изузмемо ли двије Костићеве књиге љубавних пјесама – „Соњети“ и „Вијенац за Трепетову“, те поему за дјецу „Одрастаљка“, можемо рећи како су све његове књиге након ове двије прве, заправо досезање „Огледала Српског“ и фина метаморфоза од овоземаљског ка оном вишем и општијем, ка колективном.

     Кроз књиге „Ко смо“, „Задушни репови“, „Казан“, „Огњени трозубац“, „Кућни пламен“, „Језикрвље“, „Требјешки љетопис“, „Срп“ и, напокон, ову „Сто једанаест“, Костић се профилисао у пјесника испред чијег имена мора неизоставно стојати предзнак НАЦИОНАЛНИ или, још прецизније – СРПСКИ.

     Досегао је „Огледало Србско“.

     (Са намјером овдје не раздвајам козе и овце – не раздвајам појединачне његове књиге и књиге изабраних пјесама, јер Костић има манир да увијек у изабране дода и неке потпуно нове пјесме, па чак и читаве пјесничке збирке – као што је то урадио, примјерице, у избору „Кућни пламен“.)

     Костићев манир је, заправо, ходање ивицом бријача. Прије неко вече сам поново гледао филм „Гладијатор“ Ридлија Скота и ту постоји једна сцена у којој рањеног „Гладијатора“, главног јунака, волујским колима воде у робље гдје ће се као животиња у арени борити за останак на животу. Он се буди из несвијести и види како му се рана загнојила и црви гмижу у узаврелом месу. Покушава да их истисне, али му један црни роб каже да их остави, да црвима препусти рану, а они ће одрадити оно што треба.

     Баш како треба!

     Костићева поезија је заправо константно отварање рана и то препуштање болном али исцјелитељском раду црва. Може ли бити бољег илустратива од пјесме „Будва – Пале, августа 92.“?

„Исти је народ – и онај на плажи,

и онај око нејачи на стражи.

Један је сунцу изложио коже,

други их брани од трећег са ножем.

Док први дјеци не да у дубоко,

други им штити од напасти око.

И ту и тамо звоне дјечји крици –

ту бјеже валу, а тамо убици.

И ту и тамо све гори, све тиња –

ту дах и кожа, а тамо светиња.

И ту и тамо од пливача врви:

првих у мору, а других у крви.“

     Већ „Првинама“, као што рекох, он отвара једну забрањену и болну тему српске историје – безумни идеолошки погром из 1948, голооточку голготу и страдање оних који су љубили Русију, а потом отвара бројне шкакљиве, забрањене теме попут Косова и шиптарског терора у земљи коју су звали „социјалистичком заједницом равноправних народа и народности“, а која је осамдесетих година прошлог вијека било непожељна тема (Костић је један од пионира који су „пропјевали“ о оном о чему су мудро ћутале и птице са грана), потом теме усташких злочина и страдања Срба у Другом свјетском рату, па све до страшних тема из најскоријег рата на овим нашим просторима.

     Недавно је Зоран говорио на једној мојој вечери на којој је тема била моја посљедња књига пјесама о Косову „Сјевер над безданом“ и тада је изрекао нешто по мене ласкаво, али сада, у овом контексту, јако битно. Јако битно зато што се ради о моменту пјесничког препознавања. То ми даје за право да му „узвратим истом мјером“ и на исти начин, јер се ријечи сасвим тачно могу примијенити на његову поезију.

     Дакле, цитирам га: „У овој књизи Мирко Вуковић (ви чујете: Зоран Костић!) пјева на више планова и овдје је заиста импресивно како је он успио да тај историјски план комбинује и помири са оним што се зове наша свакидашњица. Он управо у догађајима из свакидашњице налази потврду онога што се већ десило у историји. Навешћу као примјер сјајну поему „Нови Чарнојевић у себи“...“ – наводи Костић, а ја ћу, опет истом мјером, навести његову пјесму „Чарнојевић“ у чијем поднаслову стоји „зима у Српском Сарајеву 95-96“:

„Све остављамо, ништа не носимо.

Жено, од ноћас немам што сам им'о:

све наше добро – пусто обрадиво,

збогом, за свагда! Збогом, мајко-њиво,

ливадо-сестро, збогом, ђедовино,

ракијо-брате, пјесмарице вино,

пшенице-роде, тврдооче хљебе!

Све ће да жеже, најжешће од тебе,

доме мој људски, вас вијек зидани,

све моје ноћи, сни, јутра и дани:

праштај ми ватру, свако моје Јуче

(ви, мене, сунцем, а ја, на вас – лучем),

гори, животе, те,ељом и кровом,

гори, потпирен, не туђом, већ – овом,

бљесни још ноћас, плани, љута цигло,

свијетли гробљу – све мртво се дигло –

кости покојних са живима крећу!

Кућо, не палим тебе, већ свијећу.

Жено, не кукај, Бог ће да опрости

што с нама на пут спремају се кости

наших покојних и што у сеобу

иду да траже земље (новом гробу),

из које више нико неће моћи

да их ископа у оваквој ноћи.“

     Неки су се, знате, подсмијевали покојном Ђури Дамјановићу (управо ових дана пишем нешто о томе) када је поводом књиге „Луднички врт“ написао култну реченицу : „Песник Ранко Прерадовић је песник!“ Сада она звучи визионарски. Ми живимо у времену када се непјесници и они који у себи немају ничега пјесничког издају за пјеснике, чак добијају значајне пјесничке награде и – да би црно било, како се у Црној Гори вели, ЦРНО БЕЗ БИЈЕЛА – којекаквим игрицама пјесницима из руку отимају признања. Као што је ове године био случај са наградом „Козара“ када је управо ова књига Зорана Костића била у најужем избору.

     Морам сада јасно истаћи да вечерас говоримо о аутору који је несумњиво један од најбољих изданака своје пјесничке генерације и кога је пјесничка слава пратила, како овдје, тако и ван граница српских простора – у Русији (гдје је живио десетак година), у Канади, Швајцарској итд. Изгледа, кажем то с јеткошћу, да само ми и сада немамо адекватан однос према пјеснику какав Костић уистину јесте.

     „Сада је то прича у граду будала,/ а некад су ту погинула два цара“ – рекао би Мија Павловић. Не желим да кажем да је овај град град будала – немојте ме погрешно схватити – „град будала“ је много шири појам, односно појам који нема просторни терминус, већ временско значење – односи се, дакле, на ону другу димензију (мислим на ПРОСТОР и ВРИЈЕМЕ, као двије темељне категорије).

     Дакле, ми живимо у времену којем ништа не значе чињенице као што је улазак на велика врата у српску литературу, времену за које објављивање пјесме у значајном (а који то данас јесте!) књижевном часопису нема никакав значај, времену које не познаје распродате тираже и поновљена издања, које не познаје хонораре од који је аутор могао живјети лагодно по годину или двије дана, као што је то био случај са Костићем и хонораром за његову прву књигу и томе слично. За нас све ово звучи у најмању руку као фантастична сторија, а „НЕКАД СУ ТУ ПОГИНУЛА ДВА ЦАРА“ – како пјесник каза.

     Сада се неизоставно морам вратити оном форшпилу са почетка који се односи на утројеност те три јединице и покушати да лоцирам тријаду која чини супстрат и вехеменцију Костићевог поетског свијета и одређује га, уствари, као једног од најистуренијих експонената своје генерације.

     Ред је да то доведемо до краја.

     (Понављам да је три број који симболише савршеност, ред и свеукупност.)

1

     ПРВА ЈЕДИНИЦА У ТРИЈАДИ би, свакако била наративност ове поезије.

     Све пјесме из Костићеве потоње књиге „Требјешки љетопис“ (а више њих је уврштено у овај избор) су посве наративне. Боро Капетановић ми је једном приликом рекао како му се чини да је то требао да буде роман, прозно дјело, у којем би свака та појединачна пјесма завређивала да буде једно засебно поглавље. Можда бих се и сложио са њиме да овдје није ријеч о Зорану Костићу.

     Костићев порив за наративно сеже до оног националног колективног које се баштини у епској народној поезији коју је Костић слушао, свакако, и читао, као неко ко је рођен и одрастао у Црној Гори. Али он сеже и много, много дубље, чини ми се – сеже до оног колективног несвјесног, до самог сопота пјесничког говора.

     Данас се у погрдном смислу говори о поезији која је наративна и то се сматра истинском маном, али Борхес нас пишући о „Божанственој комедији“ на диван начин подјећа: „Када сам био млад, наративно се презирало, називали су га анегдотом, а заборављало се да је поезија у почетку била наративна, да се у коријенима поезије налази епика и да је епика првобитна, и то наративна, пјесничка врста.“

     Велики утицај на њега је учинио, ван сваке сумње, Пушкин кога Костић воли и чију је поезију преводио и својевремено (у поводу Пушкинове годишњице) приредио избор његових пјесама, бајки и поема. Та пушкиновска распричаност и лакоћа приповиједања у стиху, тај „плес у негвама“, то слободно искорачивање из стиха и прелазак у други, та широка и слободна опкорачења која неријетко обујме и по неколико строфа – више су но очигледне код Зорана Костића.

     Могао бих навести бескрајан низ примјера.

     Обије, рецимо, његове књиге љубавне поезије су устиховљене животне приче или епизоде. „Соњети“ на жив и непосредан начин опјевавају једну младалачку љубав и мада Костић зна да каже како та књига болује од младалачких несавршености (у формалном смислу) ја мислим да њен витализам и живо пулсирање надмашују и снажно потиру те ситне недосљедности по питању риме, метрике или ритма. „Вијенац за Трепетову“ је исто тако у једном даху „отпјевана“ љубавна сторија о сусрету са изабраницом и женом његовог живота; живот преточен у стихове – дословце.

     Мени је, не могу да то не истакнем, посебно драга и у том смислу више него илустративна заиста врхунска пјесма „Кућни пламен“:

„О Никољдану сврате (би нам драго),

три надничара, људи као и ми.

Жена их срете с кољивом пред прагом.

Ишли би даље... Не дам, да по зими,

вратове ломе, кроз сутон, по пољу.

Туђинци јесу, али знају нашки

да кажу ријеч над хљебом и сољу

и моле конак (снебиви због вашки),

негдје у изби, крај живог, на слами.

Умало уклин: са најбоље воље

и ја и моји – у нужди би, сами

мјесто гостију коначили доље;

њихова, ипак, штовати се мора:

на сијену их, покрај бројног мала,

смјестисмо топло и, жељна одмора,

захвална дружба одмах је заспала,

а ми, кад над њом утрнусмо фењер,

одосмо горе. Легох. Усних чудо:

троглава неман на кров ми се пење,

зајаши кућу, мамуза је лудо –

отпада чакма, засипају окна,

свуд око мене по собној утроби,

удар мамуза боли с оба бока,

мој дом у касу граби к црној коби,

испод темеља варница му врца

и то ме буди: прво, мислим, зора

већ сванула је, али, хладна срца,

схватам да јарка свјетлост, не с прозора,

но кроз под, к нама, од пожара стиже.

Отимам чељад, опијену, диму

и, врхом ватре што из избе лиже,

пред смрћу, боси, бјежимо у зиму:

снијежним пољем, обасјаним, врућим,

за лупежима и за стоком, трагом

(видљивим лако под пламеном кућним),

осветно крену убилачки нагон.“

11

 

     ДРУГА ЈЕДИНИЦА је култура, или висока култивисаност пјесничког језика која је карактеристична за овог, као – уосталом – и за све велике пјеснике.

     Очекивало би се, можда, да та склоност ка приповиједању зазове и језик саобразан тој нарацији – свакодневни, разговорни језик. Међутим, Костић не допушта себи да западне у ту замку. Костић његује префињен књижевни језик. Он не тежи комуникабилности по сваку цијену. Не снисходи читаоцу. Он остаје на висини умјетничког сказа.

     Мноштво пјесника данас прибјегава том свакодневном, разговорном, а истрајавање на језику истинског пјесничког, високог стила се – чак! – означава као анахроно.

     У својим „Биљешкама о поезији“ Мандељштам пише: „Говорни језик воли прилагођавање. Од непријатељски расположених комадића он ствара легуру. Говорни језик увек проналази средњи, згодан пут. Он је измиритељски расположен према читавој историји језика. Песнички говор никада није довољно "понарођен", у њему се после много столећа откривају стари неспоразуми – то је ћилибар у којем зуји мува зазидана смолом пре много-много времена, живо туђе тело наставља да живи у окамењености.“

     Сам сам у вријеме када сам добио награду „Печат вароши сремскокарловачке“ и када је хваљен мој специфичан језик и стил покушавао да се досјетим једне праве, свеобухватне ријечи која би га описала, а онда је током вожње у комбију, једна млада пјесникиња у сасвим опуштеном, необавезном разговору изговорила ту магичну, дуго тражену ријеч; рекла је: „Ваше пјесме су тако ОТМЕНЕ.“

     О томе се ради; Костић може да пише и о најобичнијем, и о најбизарнијем, и о маргиналном догађају, али његов језик ће га редовно уздићи на ниво отмјености.

     Тај умјетников однос спрам језика као сакрамента најбоље илуструје управо пјесма „Језик“:

„Оздо на горе земља шапће

и можда једном озго кап ће

милошћу божјом да наполни

до безданице свијет болни,

ако се најзад На Небеси

створу укаже знак присуства,

па његов вапај Иже Јеси

са крста стигне до Исуса.

Без молитве би земља свисла,

а на молитви да не леже

и Небеса би давно пала:

људски језик је суштост смисла,

за небо – оса равнотеже,

за земљу – к Богу вертикала.“

                                                                                                          

111

     Lastbutnotleast, како би то звучно Енглези рекли – напокон, ТРЕЋА ЈЕДИНИЦА У ТРИЈАДИ било би оно драмско у Костићевој поезији.

     Поменимо и то да је Костић врсни драмски писац чије се драме у овом тренутку изводе на позорницама у Русији и Бјелорусији (свакако, и у позориштима у Србији, Црној Гори и Републици Српској) и који је овјенчан читавим низом признања каква су Најбољи драмски текст „Кочићеве српске сцене (Приједор, 2003), Награда округлог стола фестивала „Златни витез“ (Москва 2003), „Бронзани витез“ (Минск, 2005), гран-при „Златни витез“ – на истоименом фестивалу у руском граду Тамбову (2002) итд.

     Драмско у његовој поезији има широк дијапазон – од читавих књига које имају визибилну драмску структуру и посједују све етапе развоја драмске радње, какви су „Соњети“ или „Вијенац за Трепетову“, преко појединачних пјесама које имају ту унутрашњу структуру, па до најочитије манифестације када Костић пјесме исписује у форми монолога или дијалога.

           Сасвим су егземпларне (поред оног већ цитираног „Чарнојевића“) монолошке пјесме: „Дух Јасеновца“ у којој католички високодостојник даје благослов и отпуст за проливање православне крви и у свом клиричком делиријуму узвикује:

„А да прашину пуку тек не дижем,

ја, ваш духовник, ево и сам лижем

крв православну са свог крста-каме

на коме вам се и заклињем! Амен!“;

потом бескрајно духовита пјесма „Паук“ у којој момак, вагабунд (сам пјесник, очигледно) измишља фантастичне разлоге свог цјелоноћног избивања како би се „оправдао“ вољеној; или, пак, пјесма „Новински оглас“ која је замишљена као оглас шиптарског затирача који не пита за цијену свега што је српско, а окончава се тако што похлепник након конкретних „непокретности“ у незајажљивости почиње драматично да „апстрахује“:

„...купујем поља венућа и рода

(рождана, смртна, пелина и хљеба),

купујем ваздух и све врсте вода,

парчад оловног и половног неба,

сунце, звијезде, мијене и кише,

минувше дане, садашње и сјутре,

купујем име да вам га избришем

и, овдје, сваки траг да му се утре“.

     Као дијалошке пјесме, свакако – и прије свих – ваља апострофирати „Снијежну бајку“, трагикомични дијалог мајке и насљедника који почиње синовљевом „репликом“:

„ – Смрзао се тата, благо нама!

Од данас си удовица, мама.“ –

а потакнут је, заправо, једним написом из „Московског комсомолца“ у којем се наводи да је у протекла два мјесеца у Москви од хладноће умрло четиристо тридесет двоје људи – углавном у алкохолисаном стању, као и дијалог Вожда Карађорђа и кума му (и крвника) Милоша Обреновића у пјесми „Небеско коначиште“ који се осовио на двијема карактеристичним „поштапалицама“ – којекуде и чиниш волико.

     Посебно бих, међутим, издвојио пјесму „Крсто и Ристо“, па бих сада дао себи за право да замолим Зорана да пјесму прочитамо заједно или да је „одглумимо“, боље, и у том смислу кажем: Ристо, молим те допусти да ја будем Крсто.

“Ристооо!“ „Не ричи, обурва се Журим!“

„Шта си нос дига', ка' да јавиш у Рим

то два'ес брава, а не у Ни'шиће!“

„Богоми, мишљаг, нечији кер сикће,

а оно, главом, неваљали Крсто!“

„Погани Ристо, откад ти је исто

кад чо'јек збори и кад кевће пашче?!“

„Откад си ти чо'јек, ето, отад, лашче

и нечо'јече од добра чо'јека!“

„Не чух то задње, заглуши те блека

па ти уљуди пексине ријечи!“

„Ослушни Журим, сва планина јечи,

за њу – од твоје вике брезобразне –

јутрос и вазда нема више казне!“

„Пи! Једна глава, а девет језика,

ја се предајем: добро јутро, Кика,

сједи, почини, ајде, цингар сави'...“

„Добра ти срећа... Биг, но пошто јавим,

нити ћу сјести, нит пушити ишта,

иначе никад до тог пазаришта

с овим скубама, изјели иг вуци!“

„Е, валај, оћеш! Два дима повуци,

на – труд, огњило, кремен, ево ћесе...“

„Их! Зачин љепши од „требињске ресе“

не мо'ш изјутра додати планини:

дуванска мира љуцкијом је чини.“

„Истину збориш, Кика, ка и вазда,

а богоми си самотаки газда

чим у град јавиш толико оваца –

биће ту, виђу, финијег новаца!“

„Ма, 'оће матрак!“ „'Оће, јер ти срећу

имаш с овцама... А, пошто се крећу?“

„Ја ћу тражити ђутуре по триста,

што је цијена још од ланиг иста

и не дам испод, макар иг све вуци...“

„Не дај!“ „Одоцњег!... Ајде, рука руци!“

„Наљези, Кика, кад се биднеш враћа,

оца му гоним, зар нијесмо браћа?!“

„Јесмо, да ближа не моремо бити!“

„Са срећом јави!“ „Остај збогом и ти.“

     Знате, многи држе да је величина „Горског вијенца“ у филозофским сентенцама или патриотском патосу, ја међутим сматрам да је он изнад свега велик у свом језику, у свом језичком витализму. Његош је успио, на невјероватан начин, да ухвати дух и свјежину живог говора.

     Из „Горског вијенца“ проговарају живи људи!

     Ви, заправо, „Горски вијенац“ не читате – ви га СЛУШАТЕ! Док сте насамо са том књигом ви никако нисте сами. Немате осјећај да сте сами. То посебно долази до изражаја када сте, као Зоран и ја, из Црне Горе а не живите тамо.

     У својим „Размишљањима о Његошу“ из 1925.године, Милош Црњански пише: „... заборавим све, станем под бујицу његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже...“

     Дијелећи тај осјећај, ја сам заправо, своју књигу „Прича о младом војводи“ конципирао као „латерарни“ разговор са ликовима из „Горског вијенца“.

     Нешто слично ми се догађа када читам пјесму „Крсто и Ристо“.

     Језик је, разумије се, увијек више од ријечи.

       Када читам ову пјесму ја једноставно препознајем једну дијалекатску матрицу и уживам у тој конвенцији у којој се они који се сусрећу најприје шаљиво извријеђају (и ту имамо посла са класичном глумом, да не кажем – травестијом), да би тек онда показали присност. Неко из културолошки другачијег миљеа би, гледајући их са стране, у првом тренутку сасвим сигурно помислио да ће доћи до потезања оружја. Ријеч је, заправо, о класичној патријархалној матрици по којој није пристојно сасвим отворено и „на прву лопту“ открити своја осјећања – посебице када се ради о двојици мушкараца. И, да парадокс буде већи, по диктуму ове конвенције блискост, поштовање и братска љубав су исказане у том првом „вријеђалачком“ дијелу разговора, а не у оном другом. Други дио долази као „релаксација“ након емотивног „узлета“, као замињивање таласа.

     То препознају они који су рођени у Црној Гори, коју Зоран Костић у пјесми „Црњ“ назива ЦРНОМ РУПОМ РОДНОМ.

     Али не само и не искључиво они...

     Јер: сви смо ми овдје, колико видим, из неке „црне рупе родне“!

                                                                                                             Мирко Вуковић

Претраживање

Главни одбор СПКД "Просвјета"

glavni odbor

Посјетите наш YouTube канал.

Ко је на мрежи: 56 гостију и нема пријављених чланова

Душанов законик

Обавјештавамо Вас да фототипско издање Душановог законика по јединственим цијенама од 390,00 ЕВРА за kомплет односно 20,00 ЕВРА за kњигу са преводима можете купити у:

 

Галерији Скулптор
Алеја Светог Саве 34 Бања Лука
тел. 051 312 326
факс. 051 428 105

 

и у Новом Саду наруџбом на телефоне:
00 381 21 451539,
00 381 604430801
или контактом на mail

pravoslavnoudruzenjesvetisava
@gmail.com